Slučaj u programu BHRT-a između Nebojše Vukanovića i Zvonka Komšića možda bi ostao samo još jedan televizijski nesporazum – da se nije pretvorio u ogledalo našeg javnog blata.
Jer, realno, intervju nije bio ništa posebno do momenta kada je sve puklo u završnici.
A onda – prekid, nervoza, emotivna reakcija i scena koja je završila na mrežama brže nego što je emisija završila u programu.
Ali ono što je stvarno zabrinjavajuće nije samo šta se desilo u studiju. Zabrinjava ono što se desilo poslije.
Na Facebooku i drugim mrežama krenula je klasična balkanska šema: podjela na “naše” i “njihove”, opravdavanje grubosti, aplaudiranje prekidanju sagovornika i normalizacija ideje da je u redu ušutkati nekoga ako nam se ne sviđa šta kaže – ili čak kako kaže.
I tu više nije problem ni Vukanović, ni novinar, ni jedno pitanje u studiju.
Problem je što smo mi kao društvo potpuno izgubili mjeru.
Danas se više ne gleda šta je rečeno, nego ko je rekao. Ne mjeri se argument, nego pripadnost. Ne ocjenjuje se profesionalizam, nego “ko nam je simpatičan”.
I zato se lako prelazi preko činjenice da je neko ostavljen “na pola rečenice” u programu javnog servisa.
Jer ako ti se ne sviđa – onda je u redu. Tako danas funkcioniše logika komentara, lajkova i instant osuda po društvenim mrežama. Ali to je klizav teren.
Ako postane normalno da se sagovornik prekida jer izaziva emociju, ili jer publika “navija” za drugu stranu, onda više nemamo razgovor. Imamo navijanje.
A javni servis postaje arena, ne prostor dijaloga.
I tu je suština problema, nekoliko minuta televizijskog sukoba je manje važno od činjenice da je društvo spremno da takav model ponašanja aplaudira.
Ide do toga da su se na facebook-u pojavile ankete da li ste za Vukanovića ili Komšića, a to je potpuno neprihvatljiv diskurs.
Ovo nije incident.
Ovo je simptom.
Simptom javnog diskursa u kojem je vika zamijenila argument, a linč u komentarima zamijenio raspravu.
I ako nas to više ne zabrinjava – onda problem više nije televizija.
Problem smo mi.
